Početna Gostujuće kolumne Uzbekistan blues
Uzbekistan blues PDF Ispis
(6 ocjena, prosjek: 4.67 od 5)
Gostujuće kolumne
Autor Tomo   
Nedjelja, 16 Veljače 2020 23:25

Internet je čudno misto. Ležin doma sa ženon na kauču i gledan neku seriju na Netflixu i dolaze mi 3 poruke na fejsu. Citiram prvu poruku "S obzirom da se baviš vaterpolo vestima, da li si čuo najveću komediju u istoriji sporta?". Te mi je onda u drugoj poruci objasnio u kratkin crticama što se sve izdogađalo njemu i njegovom timu u azijskim kvalifikacijama za Olimpijadu. Citat treće poruke:"Izvini sad što te opterećujem, ali lakše je kad muku podeliš sa nekim, pa makar ga i ne poznavao lično."...

I ja sad to čitan. I šta reći. Koju posluku porati? Šta bi mu triba odgovoriti? Zašto bi mu odgovoria uopće? Milorad Aleksić. Vaterpolo trener ženskog nacionalnog tima Uzbekistana. Stari. Šta ovi sad oće.  A vidiš da je čovik u nekoj boli. A jebiga. Svi mi imamo neke boli u našin životima. Zašto bi ja investira svoje vrime za njegovu bol? Nije mi bilo pitanje morala, nego principa. Internet je tipično misto di ljudi vole izbaciti svoje frustracije i nervoze. Zašto bi se ja triba sa tin zajebavat? Iman dovoljno svojih frustracija, netribaju mi i tuđe. Međutin njegove me poruke nisu smorile. Nije bilo o njemu, nego o onome šta se njemu dogodilo. Tj. onome  što se dogodilo njegovom timu. Porazgovarali smo malo. Reka san mu da ću pričati sa predsjednikom Martićem i da ću mu se javiti posli. Priko sigurne veze čua se sa predsjednikom. Detalje nesmijen objavljivati. Tokom iste večeri posla sam ponovno poruku gospodinu Aleksiću u Uzbekistan. Rekao san mu da ćemo napravit jedan intervju, međutim za početak neka on sjedne za Word, i neka napiše šta god mu je napameti i na srcu uvezi situacije zbog koje mi se javia. Oko toga šta on napiše ćemo napraviti intervju i dodati još neke stvari. Gospodin Aleksić mi je odgovorio kako je kod njega sada ponoća, te da ima trening rano ujutro, te da će taj sastavak napisati nekada sutra. Pozdravili smo se i to je to. Za po ure dolazi mi poruka od gospodina Aleksića kako nije mogao spavati pa je sve izbacio na Word. Posla mi je to na mail. Reka san mu da ću pročitati i do sutra mu sastaviti intervju. Opet smo se pozdravili. Jednom kad sam pročita njegov sastavak razumio sam zašto je čovik u takvoj boli. Nije to samo njegova bol. To je bol svih njegovih cura koje su prošle pakao da bi se pokušale kvalificirati za Olimpijadu. A na kraju im se to nije niti dopustilo. Već par dana pokušavan sastaviti intervju oko ovoga sastavka i odlučia sam da je najbolje da ništa neradin. I ovaj moj uvodni sastavak me nervira, ali moran nešto napisati. Ovo nije priča o gospodinu Aleksiću, nego je ovo priča o onome što se dogodilo njegovin curama. Njegov sastavak vam donosim točno onako kako ga je on i napisao. Ispravia san par grešaka di je u emociji i brzini upria krivo slovo na tastaturi, i nista više. Možda ove cure neće niti dobiti priliku da se kvalificiraju na ovu Olimpijadu, ali netko če znati za njihovu bol i nepravdu koja im je nanjena. I mi iz ureda predsjedništva cijenjene Republike Danče upućujemo našu podršku ženskom nacionalnom timu Uzbekistana. Udria san follow na Instagramu i odsad ću vas pratiti i navijati za vas. Guštat ću u svakoj vašoj budućoj pobjedi. Nadam se da vas ovo neće obeshrabriti, jer puno nas bi. Odsad svaka vaša pobjeda i meni nešto znači. Odsad je svaka vaša pobjeda, pobjeda ustrajnosti, neodustajanje i vjere. Ma koja god vjera to bila. Puno zahvala gospodinu Aleksiću na hrabrosti i iskrenosti. Kad malo bolje razmislin. Internet nije čudno misto, nego čudo od mista.

 

Tomo Bujas

Ministar Vanjskih Poslova pri Republici Danče (MVP-RD)

@tomobujas

Düsseldorf 16. veljače

 

 

Za Tomu

Neću puno o sebi jer ja i nisam jako bitan u celoj ovoj priči.

Moje ime je Milorad Aleksić iz Kikinde, mali gradić na severu Srbije. Ceo život sam u sportu počevši kao plivač, vaterpolista, trener, sportski funkcioner i sada selektor ženske reprezentacije Uzbekistana. Mnogima je na prvi mah smešno, Uzbekistan, muslimanska zemlja, pa vaterpolo i to ženski! I meni je bilo smešno kad sam trebao da počnem da radim sa njima na jednom kampu koji držim sa mojim prijateljem. Dan pred njihov dolazak u kamp nisam spavao, razmišljao sam gde je uopšte Uzbekistan i čega li sam se to prihvatio?! Kada je došao 26.04.2019. objašnjeno mi je da su to devojke koje se spremaju za kvalifikacioni turnir za olimpijske igre koji će se održati u februaru 2020. U Kikindu su došle sa tromesečnih priprema u Rusiji. Tamo su imali 3, a ne retko i 4 treninga na dan. Posle samo tri dana otišli smo na turnir u Beograd gde sam imao priliku da vidim sa čime raspolažem i na ćemu treba raditi. Prvu utakmicu smo izgubili od Olimpijakosa i tu sam odmah uvideo jedan ogroman problem. Imali smo 23 isključenja i jedva završili utakmicu sa 6 igračica. Sva isključenja su bila za potezanja za kupaći. Razgovarali smo posle utakmice 10 minuta i više ni jednom do dana današnjeg na tu temu, ali više ni jedno isključenje za potezanje u skoro 10 meseci. Sve ostale utakmice smo dobili ubedljivo. Tada sam im rekao da ako budu slušale i trenirale imamo šanse da pomrsimo račune velikima.

 

 

Te devojčice stare od 14 do 20 godina su posle 6 meseci krvničkog svakodnevnog treniranja otišle prvi put kući, i to ne kući nego u hotel u Taskentu. Pa znaš kad bi ja moje dete od 14 godina pustio tako? Nikad! Bilo je tu svega. i želje da se odustane, i emotivnog i fizičkog pucanja, ali one su ostajale ustrajne jer je u glavi bilo samo jedno...Tokio i san svakog sportiste, Olimpijada.

Kada mi je ponuđeno da vodim ovu ekipu jedan od uslova je bio da se kvalifikujemo na olimpijadu...

Mislim da je to nerealno tražiti od nekoga da ti garantuje jer to i jeste draž sporta, nikad se ne zna.

Okolina mi je predlagala da prihvatim posao, uzmem pare i posle kvalifikacija razlaz jer se svakako nećemo kvalifikovati...

Ali to nisam ja, ja ako uzmem nesto da uradim, ja se trudim da to bude u fullu.

Malo sam razdužio ali puno toga se izdesavalo za 10 meseci...

Mogao bi roman da napisem( kad bi umeo).

Jedino kome sam nešto obećao jesu te devojke i to da ću uvek biti na njihovoj strani i da ću im pomoći koliko god mogu.

 

Evo par činjenica:

Te devojke ne idu u školu već godinu dana. Nemaju socijalni život. Nema letovanja. Nema zimovanja. Nemaju momka, niti mogućnost da upoznaju nekog (ustajanje u 7, spavanje u 10). Za ženske dane imaju poštedu samo PRVI dan (jedan dan). Nemaju pravo da budu tužne, nezadovoljne, neraspoložene... Imaju u proseku 17 godina pobogu! Plače mi se dok pišem ovo, sunce ti jebem.

Žive za taj turnir jer ako se kvalifikuju svaka će u svojoj kući, školi, ulici, gradu biti kraljica. Godinu dana se one raspadaju od umora i od želje za kućom i onda neko odluči da one nemaju pravo ni da probaju da se kvalifikuju...verovatno ni one same ne veruju da mogu da se kvalifikuju, ali bi tako jako volele da probaju...

Ako im se to ne omogući one su uzalud potrošile godinu dana svog detinjstva, ne života, detinjstva...a ja...ja sam izgubio godnu dana detinjstva svoje dece, a za to ću nekome j.... m....!

Ja pričam ovim devojkama svaki dan da smo sve bolji i bolji, da će uskoro početi nas da se plaše kao što smo se mi u početku plašili protivnika.

Evo jedne anegdote: otišli smo u Atinu na pripreme i u planu je bilo da sparingujemo uveče sa grčkim klubovima a pre podne solo. Ali eto problema,  grčko prvenstvo u toku, klubova puno, termina nedovoljno i niko neće da igra sa Uzbekistanom, a i ko bi kad su Grkinje klasa, a Uzbekistan ne znaju ni gde je. Pristane jedan drugoligaš da igra sa nama i nadrlja...otprilike su dali 3 gola za sat i po. Dva dana kasnije, prvoligaš, bilo je nekih deset razlike...peti dan su nas klubovi zvali da igraju sa nama...kažu Srbin napravio čudo...nije Srbin, ja ne igram...one su napravile čudo jer su za 3 meseca rada usvojile jako puno i jer hoće da probaju da se kvalifikuju na Olimpijadu. Igrali smo i sa španskom ekipom koja igra Ligu Šampiona i trenutno je u vrhu španske lige, i njih smo pobedili...

 

 

Igramo i rusko prvenstvo gde baš i nismo omiljeni. Putujemo sa plus 30 na minus 30, menjamo vremenske zone svakih mesec dana i neznamo ni koji je dan ni koliko je sat veruj mi.

Cela priča se svodi na to da treba svima pružiti priliku i ne potcenjivati nikoga.

Ljudi, ako ne zaigraju i ovako "male" vaterpolo zemlje, ugasiće nam se sport, ali očigledno za to nekoga zaboli...

Ovo nije ni deseti deo onoga što nam se dešavalo...

I najgore sledi na kraju, hladan tuš...kvalifikacije se otkazuju i odlučuje se u tišini, u mraku, ko ide na OI, a nekima se razbijaju snovi onako usput...jer tako je najbezbolnije...e pa nije! Borit ćemo se svim silama da ovaj trud nije bio uzaludan! A na Igre neka ide onaj ko zasluži i ko bude najbolji!

 

Toliko za sada. Ako je malo ne jasno i nepismeno ne zameri, ipak sam ja samo jedan profesor fizičkog i vaterpolo trener.

Šta još bude trebalo tu sam.

 

Komentari

Morate biti prijavljeni za slanje komentara i odgovora.
Radim....
Poslano
Nije uspjelo