Početna Gostujuće kolumne [INTERVJU] Vrijeme je za reinkarnaciju vaterpola
[INTERVJU] Vrijeme je za reinkarnaciju vaterpola PDF Ispis
(5 ocjena, prosjek: 4.20 od 5)
Gostujuće kolumne
Autor Tomo   
Četvrtak, 11 Lipnja 2020 22:51

Moja prva interakcija sa Vukom Vuksanovićem se dogodila prije više od pet godina. Igrali smo na suprotnim stranama. I sad mi igramo i on mi opuca prvi udarac desnom rukom. Ja sam to lagano obrania. (Možda i nisam, ali pošto je moj intervju pravit ćemo se da jesam). I sad utakmica se nastavlja dalje. I on opet opuca i meni nešto nije bilo jasno u tome šutu. Za potrebe intervjua se svi slažemo da sam i taj šut obrania. I bez zezanja, iako san obrania taj šut mene je i dalje nešto zbunjivalo u tome šutu. Ne znam šta, ali moje golmansko šesto čulo je na nešto reagiralo. Do kraja utakmice san skužia o čemu se radilo. Lik puca i desnom i livom rukom.

 

Stari da ja moram doć igrati u neku divlju njemačku ligu da bi po prvi puta u životu vidia nekoga ko može i livom i desnom opucati. Upamtia san ga haha. Posli bi se sretali po bazenima. Kasnije je preša u trenere i posli završia u istom gradu ka i ja. Trenirali smo na istom bazenu, u drugim klubovima, ali sa istim željama da si promijenimo život na neki način. Vuk je od treniranja jedne generacije poslije postao koordinator omladinskog pogona unutar 4 godine. Uz to je još postao i trener naše županije. Uz to još je i postao trener za druge trenere u županiji. Uz to još je i upisao i završava Sportsku trenersku školu u Kolnu. Do prije godinu dana smo se viđali na tjednoj bazi, da bi se u zadnjih godinu dana malo udaljili. Oboje smo se oženili, prominili gradove i klubove. Ne čujemo se ka prije, a vidimo se još manje. On je u Hannoveru i dio je jedne priče koja bi mogla postati tlocrt za cijeli moderni vaterpolo. A sićan se još i dan danas kako kad bi na početku mjeseca išli popiti kavu uvik pojeli i koji kolač. Svađali se ko će platiti. Sila plata jel. A na kraju miseca bi po starom dobrom njemačkom običaju svak platia svoj esspreso haha. Ne bitno o čemu bi pričali on bi priča sa svojin niškim dijalektom, a ja bi priča "po splicki". Nismo se uvik razumili. I tako do dan danas haha.

 

Evo nas Vuče. Prvo pitanje. Kako mi se osjećas, dragi? Kako je ženi i tebi u Hannoveru? Otkad ste gore?

Prvo da pozdravim tvoje cenjeno čitateljstvo. Iskreno odličan uvod u celi intervju. Sećam se toga da si me čudno gledao, ali šta češ, navikao sam haha. Eto mi smo fino, snalazimo se lagano u Hannoveru. Preselili smo se 1.12.2019 i osećaji su bili pomešani, iskren da budem. Znaš kada pređes iz jedne županije u drugu, gde se radi svaki dan po 8 sati, a pre toga si radio jednom ili maksimalno 3 puta sedmično shvatiš onaj pravi nemački sistem. Ovde imam svoju kancelariju i fenomenalne uslove za rad.

 

Znači smistia si se sve lipo? Kako si riješia stan?

Stan u kome žena i ja živimo se nalazi u kraju Linden. Stan sam našao uz malu pomoć trenera Waspa. Kao što rekoh, žena je sa mnom, nalazi se u 5. mesecu trudnoće i eto krajem septembra očekujemo prinovu. Radujemo se novim stvarima i novim počecima.

 

Neka neka. Lipo lipo. Čestitan tebra :) Nego, prije nego počnemo, da ne zaboravin, kako ti napreduje fakultet? Šta ono studiraš? Znan da je nešto sa sportom i treningom, ali ne znam šta točno? Skužaj, nemoj se ljutiti šta sam zaboravia haha. Jesi gotov brzo?

Tačnije na Trenerskoj Akademiji u Koelnu sam već skoro eto pa 3 godine. Zdravlje Bože, trebalo bi u oktobru da diplomiram i dobijem zvanično zvanje diplomiranog trenera. Jedan prelep period sa puno neverovatnih poznanstva, odličnih predavanja profesora sa fakulteta, Bundestrenera iz različitih sportova itd. U mojoj grupi ih ima par i sa nekima delim i sobu kada imamo seminare. Sve u svemu, mislim da sam za ove tri godine dosta napredovao i počeo da razumem starije i iskusnije kolege, kako se vodi trening, kako se stvaraju igrači a posle i treniraju i sprovode do vrhunskih sportista.

 

Aj iskreno. Jesi li ti išta naučia na tom fakultetu šta si posli aktivno primjenia u svom treniranju i svom poslu? Šta si ti to točno naučia tu i zašto misliš da bi ljudi tribali ići na sportske fakultete ako se žele baviti sportom? Svi znamo da je bitno imati neki papir, ali jesi li ti tu naučia ikakvo esencijalno znanje ili nešto novo šta misliš da nebi moga nikad na svoju ruku zaključiti?

Jesam. Ovaj tip studiranja ti doprinosi ne samo papir, već i mnogo onog „know how“ što se retko uči na normalnim studijama. Ovde ti se „alat“ daje u ruke, e sada je na tebi samo da li ćeš taj „alat“ upotrebiti kako treba ili ćeš i dalje bušiti rupe šrafcigerom.

Preporučio bih svakom mladom treneru koji želi da se razvija, da ako ima priliku upiše te studije jer neverovatno puno stvari se da naučiti i kao što rekoh puno „zlatnih“ poznanstva nosi sa sobom. U sklopu studija postoji obavezna praksa u trajanju od 14 dana koju jedan student mora priložiti, tako da uz to čovek bira od koga će učiti, pa makar i to bilo na par dana. Meni je bila čast učiti od vrhunskih trenera kao sto su Vjekoslav Kobeščak i Vladimir Gojković i za tih 14 dana, koliko sam imao praksu, uvideo sam mnoge stvari, naučio puno i na kraju sklapao kockice svog treninga sa njihovim. Dva temperamentna trenera koji su jako zahtevni, ali imaju ovaj „alat“ najbolje marke i znaju kako s njim.

 

 

 

Koji „alat“? Daj pobogu Vuče zvučiš kao da pričaš o pornićima. Šta si ti to točno naučia od ove dvojice trenera? Da moraš nekome prodati to znanje koje si od njih stekao, kako bi ga pojednostavnio? Razumin ja da ti nije isto kad ti Michael Jordan kaže da je 1+1=2, i kad ti to neki lik iz lokalnog kioska kaže. Razumin ja da čovik nauči puno čisto jer je u prisutnosti nekoga ko je dokazani pobjednik, ali kako to sve prodati nekome? Kako, po tvome, prodati taj „alat“? Znači ti si bia kod njih dvojice 14 dana i ja sad tebi dajem svoje dite na vaterpolo obuku. Kako pojednostavniti to znanje nekome ko nema pojma šta je vaterpolo?

Haha to si u pravu :) Naravno da se za 14 dana ne moze nauciti vaterpolo, vec u tih 14 dana sam shvatio i razumeo stvari na koje sam tražio odgovore tokom trenerske karijere i studija. Taj „alat“ nije na prodaju i ako ga dobiješ, ne dobijaš ga odjednom, već šraf po šraf, pa onda šrafciger, pa čekić… i onda dobiješ kutiju alata sa kojom ćeš raditi u svojoj karijeri. A na tebi je kakav će ti „alat“ biti.

 

Dobro Rocco Siffredi. Nego, jel nam moš u kratkim crtama opisati tvoj trenerski početak i kasniji razvoj. Relativno si mlad prestao igrati i odlučio se za trenersku funkciju. Jesi li mogao još igrati i koji su sve bili tvoji motivi iza ovoga "prekvalifikovanja"?

Jako teška tema za mene. Prestao sam se baviti aktivnim vaterpolom relativno mlad. Sa nepunih 23 godina sam ušao u lagane trenerske vode u klubu SC Rote Erde Hamm. Sa njima sam bio drugi u regionu, a pored toga sam još i igrao aktivno. Kada je došao poziv trenera iz regiona sa pitanjem da li bih voleo da se priključim radu sa mlađim kategorijama, osetio sam neko ispunjenje mini sna. Od malena sam maštao da postanem uspešan trener i uvek sam voleo da komandujem saigračima haha :) elem, uz sve to je taj pokrainski trener bio i trener reprezentacije Nemačke do 15 godina i kako to obično biva, budem pozvan da se priključim njima gde jednostavno nije više bilo prostora za sopstveni trening. Nakon te sezone, stiže mi poziv ASC Duisburga u kome sam igrao koju godinu ranije, da li sam zainteresovan da preuzmem mlađe kategorije tog kluba. Naravno, to je bio prvi korak ka mojoj budućoj profesiji. Sa njima osvajam kasnije te godine prvenstvo Nemačke do 17 godina i Duisburg postaje šampion prvi put u istoriji Budeslige do 17 godina.  Nakon tih koraka dobijam poziv od Nebojše Novoselca da se priključim radu i starijih reprezentacija Nemačke, gde mi je bila čast i još uvek je, učiti od takvog stručnjaka. 2018 godine dobijam prvu generaciju Nemačke juniorske reprezentacije sa svojih nepunih 26 godina…

 

Kakvu si ti imao funkciju kao trener za druge trenere unutar tvoje županije. Možeš li nam malo objasniti strukturu i model vaterpola na županijskom levelu u Njemačkom vaterpolu. Kako se obrazuju treneri, sudci i ostali sudionici jednog vaterpolo događaja ili kluba?

U Nemačkoj nema puno profesionalnih trenera na žalost. Posao trenera se smatra jako lakim i svako bi na prvi pogled mogao biti trener. Iz tog ima puno roditelja-trenera pa od automehaničara do doktora, zubara itd. Luda priča definitivno, ali na žalost i istinita. Klubovi su neprofesionalni i nemaju novaca finansirati trenere. Tako da se ovde vodi princip „daj šta daš“ . A u regionu NRW ,gde sam bio skoro dve godine trener,  ima preko 100 klubova pa vi vidite jel postoji i toliko trenera.

Sistem obrazovanja trenera se vodi licenciranjem kao i u većini država. Regionalni savezi obučavaju trenere do B licence dok A licencu polažu u glavnom savezu Nemačke. Ja, kao pokrajinski trener sam bio uključen u rad sa trenerima za C i B licencu kao i što sam pozivan da držim predavanje za A licencu. Uglavnom, pokušavam im predstaviti moju filozofiju, način rada sa mlađim kategorijama, kako se mlađi igrači obučavaju i kako se uopšte dolazi do mlađih talenata. Mislim da se i sudije na sličan nacin obrazuju ali im ne ide toliko dobro koliko vidim :) Šalim se naravno, ima ulaganja i postoji dosta sudija koji se pokušavaju diči na neki viši nivo, ali generalno može i mora mnogo bolje. U poslednjih par godina su počeli pozivati i Nemačke sudije na internacionalnu scenu. Jedna prelepa kultura, koju sam retko sretao po evropi je to da roditelji mlađe dece, na revijalnim utakmicama, uče da rade na zapisničkom stolu i edukuju se. Tako da kasnije su oni ti koji sede za zapisničkim stolom i učestvuju u igri na jedan vrlo specifičan način. Nekako je dosta familijarno, jer se vaterpolo u Nemačkoj igra uglavnom iz ljubavi a ne iz interesa ili nekih drugih stvari.

 

A šta ti misliš koliko se treneri "na svoju ruku" moraju obrazovati? Možda će jednoga dana ovaj naš sport sadržavati neku smislenu i stabilnu strukturu, ali do onda svi smo mi i dalje osuđeni na određena improviziranja u proširivanju našeg znanja. Jel ti obaviš sve šta imaš u školi za obavit, napišeš domaću zadaću i to je to, ili imaš neku odgovornost prema svom zanatu da se svaki dan poboljšavaš

To sigurno. Čovek uči dok je živ. Stalni kontakt sa drugim trenerima me održava i pomaže mi u mom radu. To je nešto što je zlata vredno. Trenera na svoju ruku ima puno i to je kao što sam i gore opisao jako loše za razvoj dece. Kada roditelji odluče poslati dete na trening, očekuju da se dete socializuje, nađe nove drugare, poboljša se u školi, ispravi kičmu itd.. Ako to uzme neko da radi ko je igrao vaterpolo na nekom amaterskom nivou bez nekog predznanja u klubu bez ambicija, može samo dovesti dete u jako lošu situaciju, zato je i bitno da svi treneri koji rade sa decom imaju makar C licencu. To je isto kao kada bih ja uzeo operisati a ne znam ni skalpel držati. Trenerski posao je potcenjen i nije plaćen dovoljno. Roditelji ne shvataju, da deca do svojih 18 godina imaju uglavnom više poverenja u trenera nego u njih. Kada se taj deo bude shvatio, shvatiće se i trenerska profesija na mnogo bolji način i biće velikog interesovanja.

 

Brzo puniš tridesetu, oženjen si, dite na putu, stan u Lindenu haha, koji su ti planovi sada? Koga treniraš u Hannoveru i kako to sve kod njih izgleda?

Polako se slažu kockice :) Tako je. Kažu da će mi se život promeniti, pa hajde da vidimo. Što se tiče planova, nema tu velikih promena, radim na sebi uglavnom, treniram omladinski pogon u Donjoj Saksoniji, baza mi je u Hannoveru i za sada imam samo reči hvale. Ako mi veruješ, bolje uslove nisam odavno video. Ne samo što se tiče vaterpola po sebi, nego ovde je jednom sportisti sve obezbeđeno. Pored velikog internata u kome imamo 12 mesta za najbolje  vaterpoliste u Nemačkoj, imamo i dve elitne škole sporta, termina za bazen svaki dan, momci treniraju dva puta dnevno, njima nastava počinje tek u 10 sati a trening od 7, tako da sve stižu na vreme. U našem olimpijskom centru momci imaju pravo na sportskog psihologa, na doktora, fizioterapeuta, nutricionistu, koji su svakog dana tu. Teretanu rade sa profesionalnim trenerima itd… ovde je sve usmereno ka stvaranju novih šampiona. Ako se pogledaju rezultati mlađih kategorija, White Sharks Hannover je u poslednjih 10 godina uvek u samom vrhu, odnosno glasi za najbolji omladinski tim u Nemačkoj i to u svim uzrastima. Moj radni dan je takav da ja svake večeri imam svoju grupu momaka do 16 godina, a dva puta sedmično radim i sa najmlađima na tehničkim stvarima uglavnom.

 

Reka si da ti je trener Waspa pomoga naći stan. Znači White sharks i Waspo surađuju jedni sa drugima? Kako to funkcionira?

Tako je, Karsten mi je pomogao u pronalaženju stana koji i nije jednostavno naći u ovom delu grada. Ova dva kluba sarađuju trenutno jako dobro i mislim da bi to mogao biti ključ uspeha u nekim narednim godinama. Dugo godina su bili veliki suparnici. Da ne pričamo da su neki izmedju sebe i bili na sudu. Ali hvala Bogu to se promenilo i ova dva kluba sarađuju. Ideja je kao što je ranije bilo u Partizanu, jedan klub koji će igrati internacionalno i boriti se za titulu i jedan klub koji ce biti omladinski pogon. Kada se setim ranije u Srbiji imao si Partizana i Studenta, kasnije Banjica, koji su bili strah i trepet svima. Sličnu priču pravimo ovde i pokušaćemo da ovaj olimpijski centar bude glavni za vaterpolo u Nemačkoj.

 

Jel mislis da sistem kojeg si ti dio je nešto što će jednostavno biti budućnost i realnost vaterpola?

Ja bih iskreno to najviše voleo. Ovakav model, bi trebao biti praktikovan svuda u svetu. Jednom mi je pomenuo jedan kolega sa naših prostora i rekao „pa mi da imamo te uslove kod nas, mi bi bili večiti šampioni“, što i jeste tačno. Ne znam koliko u svetu regionalni savezi imaju ulogu u sportu i da li postoje, kod nas ima za cilj, da svakom sportisti omogućimo najbolji mogući razvoj i da ga podržimo finansijski u svakom pogledu. Realnost je da je ovaj sport po sebi, nakon čitave ove krize, pa i pre toga je bio uzdrman i setim se onog „waterpolo will never die“ pa mi bude malo bolje i postanem optimističan :) Šalu na stranu, mislim da je vreme da dodje do velikih promena u glavnim evropskim i svetskim savezima i ovaj sport doživi neku vrstu reinkarnacije, modernizuje se, ne samo pravilima već i drugim stvarima, da ljudima postane opet zanimljiv  i vrate se da gledaju i bodre svoje ekipe. Mislim da si u nekim kolumnama i pricao o tome, da jednostavno bude neka vrsta show business-a sa velikim ekranima, kamerama ispod vode, da treneri mogu komunicirati sa igračima i na neki drugi nacin, moderniji. Ali se nadamo da će biti bolje.

 

Tebra, a ja ti mislin da smo gotovi da ovin intervjuom. Dosta je. Počeo si mene citirati u vlastitom intervjuu haha. Dovoljno si reka. Imaš li mi još šta za kraj reći i to je to. Čestitam ti, sada si i ti poznat haha. Pozdravi ženu doma.

Za kraj, drago mi je da smo eto malo porazgovarali i otvorili neke teme. Uvek mi je drago ćuti te, a ne samo gledati tvoju odbranu nogom :))

Drži mi se !

 

Haha. Dragi obrana mi ima samo 63 000. Slabo. Moglo je to i bolje haha.

Ko bi reko haha. Od onih mrtvih situacija i razgovora u kojima smo oboje tražili neku baren malu nadu da će biti bolje, do ovoga. U našim zemljama teško je išta planirati pa čovik mora sanjati. U Njemačkoj moš sve isplanirati, zbog čega je nekad jako teško sanjati. Ono šta je Vuka i mene spojilo je to što smo oboje izrazito vezani za svoje obitelji i sve šta činimo je za naše obitelji. Naši snovi su bili i ostali isplanirani oko naših obitelji. Ne želin objašnjavati svojin čitateljima stvari koje ne mogu razumiti i šta smo mi dvoje sve prošli, ali nadam se da ljudi razume da smo nas dvojica samo dva lika ćiji su se životi u jednom trenutku susreli u ne baš najboljim životnim situacijama i par godina kasnije smo se oboje, svak na svoj način, nekako iskoprcali iz tog ništavila.

 

Fotografije preuzete sa Facebook profila Vuka Vuksanovica.

 

Komentari

Morate biti prijavljeni za slanje komentara i odgovora.
Radim....
Poslano
Nije uspjelo